#PlaninskePrice: Tri planine u tri životna doba

Rođen sam u zimu, ali nikada nisam bio zimsko dete. Klizanje i skijanje sam rado menjao sankanjem. Što se mene ticalo, nisam morao da idem nigde. Sankanje je moglo da bude sjajno i na Tašmajdanu, parku u centru grada. Iz kog god razloga, baba je rešila da me povede na Divčibare na zimovanje. Samo nas dvoje idemo da „ludujemo“ na snegu. Baku sam, naravno, mogao da pronađem isključivo u lobiju hotela „Divčibare“ ili posle ručka u sobi dok hvata popodnevnu dremku.

hotel-divcibare-gal02

Hotel “Divčibare” © paradisotravel.com

Imao sam osam godina i u tom trenutku sam bio vrlo prepoznatljiv ostaloj deci u hotelu. TV sala bi bila prepuna tokom obrazovnog programa od deset ujutru do podneva. Najpopularniji deo programa? Repriza „Metle bez drške“ i „Kockice“. Nisam bio srećan. Svestan da je u datom trenutku najbolja igra ona samostalna, bez nepotrebne interakcije, zamolio sam baku da mi iznajmi hotelske sanke slovenačke firme Elan. Četiri do šest sati dnevno, sa pauzom za ručak i ponekad kupanje u hotelskom bazenu, provodio sam na juniorskoj ski stazi gde je bilo mesta za svakakve spuštalice, bilo da su to početničke skijice, normalne skije, sanke ili klisko (plastični podmetač u obliku… heh, jabuke). Na stazi se ipak sklopilo neko ovlaš drugarstvo i, osim što sam znao da prevezem drugu decu sankama do dna staze, pravili smo mini platforme od snega koje bi i nas i sanke lansirale u vazduh pri velikim brzinama. Bar dva puta se neko od nas ozbiljno izlomio. No, bili smo istrajni.

Ja ne bih bio ja, da petog dana nisam rešio da uhvatim najveći mogući zalet i zaustavim sanke tako što ih iskrenem. Video sam da je moguće. Ispostavilo se da nije u mom slučaju. Uhvatio sam zalet i da li zbog sporih refleksa, neposlušnosti sanki ili leda ispod snega, proletim napred direktno u potok. Skafander pun vode, sanke slomljene, glava zagrlila kamen. Ništa strašno.

Marfijev zakon nalaže peh za pehom. Sanke su nam odmah naplatili. Sutradan ujutru, dok je išla u ambulantu na proveru šećera u krvi, baka se oklizne i padne. Pri padu je slomila ruku. Uspeli su nekako da joj srede ruku, ali za rentgen i gips mora da se ide u Valjevo. Moj otac u datom trenutku ne vozi, mama radi i nema je, iako Fićom teško da može u planinski sneg do kolena. Baba sedi u bolovima, puši cigaru i kontemplira. Drugo ili treće veče našeg boravka, u hotelu je nastupao Miki Jevremović. U nedostatku bolje zabave, bio sam mu na nastupu. Pošto ga znam oduvek, sedeo sam pored klavijaturiste Milana koji u tom trenutku još uvek nije osnovao bend „Neverne bebe“. Kada se desilo lomljenje ruke baba je sedela i smišljala šta bi, dok sam ja u hotelskom lobiju čekao da prođe bilo ko od izvođača. I naišao je Milan. Ispričao sam mu šta se desilo i zamolio ga da pozove Mikija pa da vidimo da li može da nam pomogne. I stvarno, Miki je proveo prepodne sa mnom i bakom u domu zdravlja u Valjevu, da bi popodne organizovao neke ljubazne ljude da nas povezu sa sobom za Beograd.

Više nikad nisam otišao na zimovanje.

Kao što sam rekao, ionako nemam zimsko raspoloženje. Dajte mi more i sunce i srećan sam. Do svoje jedanaeste sam letovao u Hrvatskoj, a onda više nisam. Bila je ’93. godina, a ja u pubertetu. To leto sam proveo na selu u Negotinskoj krajini. Tamo sam prvi put pojeo paradajz koga sam se pre gadio. Prvi put sam ispipao ženske grudi i ljubio se u usta. Prvi put sam se napio do povraćanja. Raskalašno! Uglavnom sam bio sam sa kumovima i rođacima, ali u nekom trenutku su nam se familije slile i neko se dosetio da bismo mogli da se popnemo na Rtanj.

Misteriozni Rtanj © freebiking.org

Misteriozni Rtanj © freebiking.org

Leto na planini, to je poseban doživljaj. Svež vazduh koji nije hladan, pa ne seče pluća. Intenzivan miris prirode. Ne primećuješ da crniš, a izuzetno je prijatno – nit’ vruće, nit’ hladno. Neko me je pitao da li bih voleo da posetim ledenu pećinu. Iskoristio sam priliku da mi tog leta bude i prvi put da budem u pećini. Silazili smo niz improvizovane, strme i klizave stepenice u mrkli mrak. Svaki put kad sam hteo da se pridržim za zid, to uradim dovoljno brzo da ne padnem, ali nedovoljno da se ne iznenadim na dodir hladne mahovine. Obložena mahovinom, pećina kao da je živa iznutra. Dole su bili ljudi sa baterijskim lampama. I led svuda. Bilo mi je prehladno, ali super. Vazduh je bio drugačiji i nekako sam se osećao baš dobro, dok mi rođak nije objasnio kako su taj led tu postavili vanzemaljci ili tako već neku glupost. Onda je apsolutno sve pokvario pričom o preduzimljivim lokalcima koji odatle vade led zimi i šalju u Nemačku. Nisam baš razumeo zašto, niti da li je to istina (a verovatno nije). Izlet na Rtnju mi je znatno popravio boravak na ivici litice gde sam hrabro stajao dok nije dunuo prvi vetar, a onda sam legao na zemlju za svaki slučaj. U godini svakakvih, a naročito hormonskih promena, to je bila retka stvar koju sam uradio brinući se o sopstvenoj sigurnosti.

Kopaonik sam obišao više puta, jednom u zimu i to na kratko, jednom na leto. Ovoga puta bilo je proleće i ispiti su se vredno spremali. Šalim se. Nismo dotakli knjige nas trojica. Đole ima kuću na Kopu i pozvao je svoju devojku i nas dvojicu kolega, profesionalnih držača sveća, da iskuliramo na svežem vazduhu zbog silnog FDU stresa akumulisanog godinama. Kao u pravom demokratskom društvu, slušala se omiljena muzika svakog ukućanina. Preovlađivali su Counting Crows i Miša Marković. Hm. Između one ’93. i tadašnje 2007. godine, postao sam relativno uspešan strip crtač sa puno domaćih i stranih izdanja i izložbi. Nas trojica smo uveliko frilensovali, bili češće bez nego sa parama.

Planinska kuća na Kopu  © eko-kuca.com

Planinska kuća na Kopu © eko-kuca.com

Sledeće godine bi bilo deset godina mog bavljenja stripom i želeo sam da prekinem. Više nije bilo vremena za sve čime volim da se bavim. Na Kopu sam nacrtao šest tabli stripa koje su nekako nagovestile moj kreativni zamor. Tri table su bile vezane za sam Kopaonik, a tri su bile za izložbu koja me je čekala u Pančevu. Drugarima se sve jako dopalo. Crtao sam i njih, dok smo ležali na ležaljkama sunčajući se. Pročitali smo brdo knjiga. Razmenjivali smo utiske. Dugo smo pričali o projektima kojima bismo se bavili u budućnosti. Imao sam 26 godina, a osećao sam se kao klinac. U tih nekoliko dana sam se pročistio od stresa i raznih neprijatnih ljudi i događaja, te se sabrao za dalji životni put.

Daleko od toga da su ovo jedine planine u mom životu, ali pomenute tri planine bile su saučesnice u urezivanju ovih sećanja, kakva god da su. Bilo ih je tri poput grudi mutantkinje iz „Totalnog opoziva“ i podjednako me nisu ostavile ravnodušnim. Ponekad mi bude žao što se ne penjem češće na veće nadmorske visine, ali to su sve okolnosti. A što imam priče sa jezera! Možda vam i to nekad ispričam.

————————

Tekst sam napisao u sklopu akcije #PlaninskePrice o kojoj više možete da pročitate na blogu koji piše čuveni @DedaBor.

Ova Slavija je malo demode, kažu.

Novi izgled Slavije koji planiraju za jesen je podređen saobraćaju, a pešaci bi trebalo da idu po podzemnim prolazima. Baš se čovek inače oseća sigurno u podzemnim prolazima Beograda, naročito ako je taj čovek žena. Pogotovu na lokaciji na pljucometar od železničke i autobuske stanice gde svaki Kurta i Murta ove i bivših republika Jugoslavije dođe, napravi sranje i nesmetano ode.

Ne znam, možda sam samo smoren jer diraju “moju” Slaviju.

Još će da premeste grob Dimitrija Tucovića u aleju velikana, bistu ispred zgrade narodne banke a u krugu će biti FONTANA. Verovatno ova moderna kineska gay bar fontana što svetli u svim bojama. Malo me to sve boli.

Dobrodošli oslobodioci iz druge galaksije.

Milica

Dobio sam poziv da napišem svoje sećanje na Milicu, idejnog tvorca, dirigenta i vođu hora Kolibri.  I evo nečega što sam sročio u jednom dahu. Nisam želeo da razmišljam i previše procenjujem šta bi, a šta ne bi trebalo da kažem. Verovatno bih sedeo nad tekstom satima prepravljajući po jednu reč.

Koliko god je moguće da se sećam nečega što se odigralo kada sam imao četiri godine, prvi susret sa Milicom je bio prilično napet. Znam da su moja sećanja, jer roditeljima nije bilo dozvoljeno da budu sa nama na audiciji pa nije imao ko da mi prepriča. Kao na traci, deca su se smenjivala pored klavira. Milica je brzo i efikasno proveravala sluh i osećaj za ritam mojim vršnjacima. Pop melodije nisu bile dobrodošle, činilo se. Milica je bila izuzetno stroga, ali strpljiva. U poslednjem trenutku sam rešio da otpevam “Vevericu”.

Veverica možda nije ptica a ni slon, ali ja sam od tog dana bio Kolibar (kako sam sâm sebe zvao, a i dan danas nisam siguran da li je to pravilan naziv za muškog člana hora Kolibri – verovatno ne). Na probe sam dolazio redovno, uživao u svakom trenutku provedenom na probama, u studiju, pred publikom i pred kamerama. Minuti su sa Milicom prolazili kao sekunde, bila je “vladar” čvrste ruke i zvonkog glasa kada je najvažnije, a širokog osmeha kada tenzija opadne i dođe vreme za Ćiribucu.

Pre izvesnog vremena pričao sam sa bivšim Kolibrima raznih generacija i shvatio sam da svi sve pamte drugačije. I nekako, kada se skupimo i nabacamo fragmente svojih sećanja, dobije se kristalno jasna slika o uticaju hora Kolibri i Milice na naše živote. Mislim da je bilo teško biti Milica. Bio sam previše mali da bih shvatio šta se sve dešavalo, ali sam prisustvovao jednoj svađi sa kompozitorom pesame koje je hor trebalo da izvede na Beogradskom proleću jedne godine. Od roditelja sam krišom čuo da je PGP stalno kamčio nove albume (jer su se odlično prodavali), a horu nisu mogli da obezbede ni osnovne žuto-teget uniforme. Milica je morala da bude i pedagog i političar i dirigent i prateći, pa čak i glavni vokal (na žalost samo na jednoj ploči). I sve je to radila besprekorno.

Postoji jedan konkretan događaj koga se sećam prilično dobro. Snimalo je samo nas petnaestak i to iz dve ture (prvi i drugi glas) jer u studiju “O” nije bilo mesta za više dece. Snimali smo špice za TV seriju “Laku noć deco”. Snimanje k’o snimanje, sve smo završili relativno brzo. A onda se desilo ono što u velikim studijima, poput “Šestice” u Radio Beogradu, niko nije doživeo jer nas  roditelji uveliko odvedu kući. To se sigurno i pre dešavalo, ali ja to do tad nisam video. Milica nas je “podebljala”. Otpevala je svojim lakim, skoro dečjim vokalom oba glasa. Dan danas osećam žmarce. Biti mali i slušati odraslu osobu koja je pritom autoritet, kako peva isto ono što ja izvodim svojim glasićem, meni je bilo nestvarno. Često pričam ljudima kako su Kolibri veoma stroga selekcija izuzetno talentovane dece. Ako se uporedi snimak Kolibra sa bilo kojim snimkom drugog ex-Yu dečijeg hora, razlika odmah bude jasna. Svi smo kao jedan. A Milicin božanstven glas bio je “tajni sastojak”.

I baš u duhu zajedništva, izdvajanje dece jedne od drugih u horu nije bilo dozvoljeno. Ja sam dobio glavnu ulogu u dečjoj TV seriji, postao sam distrakcija svojim “saborcima”, a i naša maloletna publika je počela da upire prstom. Milica je uradilo ono što je morala, što bi i ja u datim okolnostima uradio na njenom mestu. Tiho, bez ikakve drame, rekla je mojoj majci da ne moram više da dolazim. Tek u svojim dvadesetim sam saznao šta se desilo. Tranzicija iz Kolibrića u ono što sam danas, prošla je bezbolno. Nikada nisam krivio Milicu najpre jer je bilo kasno da budem ljut. A kada se sve sabere i oduzme, ta žena mi je podarila nezaboravnu avanturu odrastanja kroz muziku, smeh, druženje i putovanja… Podarila mi je kontrolu glasnih žica i disanja koju dan danas nesvesno koristim. Podarila mi je profesionalizam kao osnovu ponašanja u svetu u kome se i dan danas krećem (u studiju, ispred i iza kamere).

Jedino mi je malo krivo što mi nije podarila ono što su svi Kolibri dobili na kraju svog puta – ispraćaj u svet odraslih. No, kao što vidite, snašao sam se. I beskrajno sam zahvalan.

 

Kratka Priča o Igračkama i Ljudskoj Gluposti

Ne biste poverovali šta mi se desilo u bioskopu. Pre filma “The Muppets” krenuo kratki “Toy Story” film.

Insert iz jednog od "Toy Story TOONZ"

Insert iz jednog od “Toy Story TOONZ”

Na pola crtaća gospođa i ćerka joj ustaju iz poslednjeg reda i lupaju kinooperateru na staklo vičući “Gospodine, pustili ste pogrešan film!!” Gospođa je uspela glavudžom da zakloni pola platna. Okrenuli se ljudi, neki shvataju šta se dešava, neki ne. Ja viknem “Gospođo sedite, ne vidimo film od vas!” a onda odgovori “Ali pogrešan je film pustio!” ja opet viknem “Gospođo, to je kratki film pre filma!” a ona besno zareži “U, izvini, NISAM ZNALA.” I tako, život je još jednom pokazao da glupi ljudi ne umeju da se stide svoje gluposti, već dozvoljavaju sebi da (pored toga što su glupi) budu i bezobrazni.