O STRIPU 04: DRAMA OKO STRIPA U MALOM ZABAVNIKU

Došlo neko čudno doba, roditelji brinu o razvoju svoje dece na čudne načine. Znate već, ne vakcinišu ih i tako to. Na izvesnom internet portalu, relativno visoke posećenosti, pojavio se tekst gde se roditelji upozoravaju jer je u Malom (Politikinom) Zabavniku izašao strip “Merlin i Deda Mraz” u kome bauci prave obrok od dece i između ostalog peku bebu na ražnju. Zvuči čudno, a izvađeno iz konteksta i izgleda čudno. Nisam pročitao ceo strip i zbog toga ne mogu da ga kudim ili branim od pobesnelih roditelja i/ili onlajn portala. Siguran sam da su autori stripa imali neku nameru sa tim, siguran sam da takva priča nekud vodi. Saznaćemo kada izađu drugi i treći deo za koji mesec.

Sledeći pasusi koje ćete pročitati su moj odgovor na fejsbuk status poznatog novinara koji je uz link ka portalu u kome radi napisao i “Skandalčina! Uče decu kako se bebe nabijaju na kolac!” što su njegovi prijatelji uglavnom prokomentarisali sa “kuda ide ovaj svet”, “nek nam je bog u pomoći” i slično.

Međutim, zašto je vizualno opisivanje deteta na ražnju gore nego, recimo, verbalno? U Hobitu, knjizi za decu, bauci i orci jedu ljude, a ni koske ne štede. To saznamo kada Bilbo Bagins naiđe na iste, pa pokušava da ih nadmudri kako bi izbegao ražanj. Ne vidim u čemu je problem. Je l’ bauci žive ispod kreveta i jedu nevaljalu decu? Tako kažu. Ako nije problem čitati o tome ili verbalno plašiti decu stvorenjima ispod kreveta, zašto ih ne nacrtati kako prave ručkić od dečice. Mislim da čak i ne previše pametna deca vide humor u tome. Koji osećaj su autori želeli da izazovu? Verovatno – uh, ne bih voleo ovo da se desi meni. Ergo – biću dobar. Onaj ko nije čitao originalne bajke braće Grim, Andersena, ruske bajke ili, na kraju krajeva, srpske narodne bajke koje je sakupio Vuk Karadžić, taj ne zna šta je horor. Sve puca od kanibalizma i zlostavljane dece (u oba slučaja zlatan primer su Ivica i Marica).

Skandal-u-Zabavniku-Mali-Politikin-Zabavnik1

Jedan roditelj se grozi na sadržaj stripa, na zvaničnoj fejsbuk stranici Malog Zabavnika.

Mali Zabavnik nabavlja najnovije prvoklasne stripove za svoje čitaoce, koji su inače nezahvalna goveda jer za sto pedeset dinara dobiju sadržaj u toku sa vremenom (što nije bio slučaj ni u zlatno jugoslovensko doba), a prvi su kad treba da se kenja po nečemu. Čast izuzecima, naravno. Čak i da je ovo kardinalna greška, da strip nije za decu ili da je negde zabranjen, kod nas to nema ko da reguliše. A oba Zabavnika se trude da nabave što kvalitetnije stripove, što je evidentno, iako uz neke visokoprofilne naslove (poput Štrumpfova) dolaze i manje poznati naslovi jer se kupuju u paketu. Pitanje na koje verovatno niko nema odgovor je “da li im treba progledati kroz prste?”

Još jednom ponavljam – nisam pročitao strip, ali za taj strip je neko napisao scenario, prodao ga izdavaču, izdavač je pronašao crtača, crtač je nacrtao decu na ražnju, izdavač je doveo koloristu da to oboji, izdavač je zatim to izdao u tvrdokoričenom izdanju, ljudi su to kupovali, strip je ušao u internacionalnu distribuciju, strip je nuđen na sajmovima, strip je prodat Politici, urednik je pogledao strip i rekao OK, strip je dat prevodiocu, vraćen je nazad uredniku i on ga je dao u štampu. Nekako je to previše karika gde strip može da prestane da postoji zbog svoje nakaradnosti, a ipak je uspeo da dođe na malecno srpsko tržište gde se pojavljuju samo manje ili više popularni naslovi jer šira publika ne trpi eksperimente (za šta se na kraju ispostavlja da je skoro sve osim Alana Forda, Zagora i Dilana Doga, no to je druga priča).

Možda su samo raskalašni Francuzi manje licemerni pa im nije bezveze da crtaju decu na ražnju. Da je u pitanju strip Boj na Kosovu, kapiram da bi svim roditeljima bilo okej da su nacrtani maloletni srpski mladići pobodeni na kočeve ispred šatre pokojnog Murata, jer je to deo istorije. Priznajte da smo u stanju da prenebregnemo takve stvari. To se stvarno desilo, a bauci ne postoje u životu! I onda jedno može, a drugo ne može. Ostavljam mogućnost da nisam u pravu, ali volim da mislim da jesam.

Bolje pogledajte koje vam igrice igraju deca (GTA 5? Far Cry 4? LOL?! WOW?!), više vam ništa neće biti strašno. Kada živite u zemlji gde ne postoji sistem koji rangira igre po uzrastima, to jest gde se igrice skidaju besplatno sa interneta i može bilo ko da ih instalira bilo gde, morate biti svesni da je vaše dete izloženo svakakvim glupostima. I ne zaboravite najvažniju stvar. Internet je 80% pornografija. Internet nije tatin orman sa pornićima na VHSu koji može da se zaključa. Paranoja, bato!

Evo sad imate o čemu da razmišljate dok deca čitaju stripove na miru.

#PlaninskePrice: Tri planine u tri životna doba

Rođen sam u zimu, ali nikada nisam bio zimsko dete. Klizanje i skijanje sam rado menjao sankanjem. Što se mene ticalo, nisam morao da idem nigde. Sankanje je moglo da bude sjajno i na Tašmajdanu, parku u centru grada. Iz kog god razloga, baba je rešila da me povede na Divčibare na zimovanje. Samo nas dvoje idemo da „ludujemo“ na snegu. Baku sam, naravno, mogao da pronađem isključivo u lobiju hotela „Divčibare“ ili posle ručka u sobi dok hvata popodnevnu dremku.

hotel-divcibare-gal02

Hotel “Divčibare” © paradisotravel.com

Imao sam osam godina i u tom trenutku sam bio vrlo prepoznatljiv ostaloj deci u hotelu. TV sala bi bila prepuna tokom obrazovnog programa od deset ujutru do podneva. Najpopularniji deo programa? Repriza „Metle bez drške“ i „Kockice“. Nisam bio srećan. Svestan da je u datom trenutku najbolja igra ona samostalna, bez nepotrebne interakcije, zamolio sam baku da mi iznajmi hotelske sanke slovenačke firme Elan. Četiri do šest sati dnevno, sa pauzom za ručak i ponekad kupanje u hotelskom bazenu, provodio sam na juniorskoj ski stazi gde je bilo mesta za svakakve spuštalice, bilo da su to početničke skijice, normalne skije, sanke ili klisko (plastični podmetač u obliku… heh, jabuke). Na stazi se ipak sklopilo neko ovlaš drugarstvo i, osim što sam znao da prevezem drugu decu sankama do dna staze, pravili smo mini platforme od snega koje bi i nas i sanke lansirale u vazduh pri velikim brzinama. Bar dva puta se neko od nas ozbiljno izlomio. No, bili smo istrajni.

Ja ne bih bio ja, da petog dana nisam rešio da uhvatim najveći mogući zalet i zaustavim sanke tako što ih iskrenem. Video sam da je moguće. Ispostavilo se da nije u mom slučaju. Uhvatio sam zalet i da li zbog sporih refleksa, neposlušnosti sanki ili leda ispod snega, proletim napred direktno u potok. Skafander pun vode, sanke slomljene, glava zagrlila kamen. Ništa strašno.

Marfijev zakon nalaže peh za pehom. Sanke su nam odmah naplatili. Sutradan ujutru, dok je išla u ambulantu na proveru šećera u krvi, baka se oklizne i padne. Pri padu je slomila ruku. Uspeli su nekako da joj srede ruku, ali za rentgen i gips mora da se ide u Valjevo. Moj otac u datom trenutku ne vozi, mama radi i nema je, iako Fićom teško da može u planinski sneg do kolena. Baba sedi u bolovima, puši cigaru i kontemplira. Drugo ili treće veče našeg boravka, u hotelu je nastupao Miki Jevremović. U nedostatku bolje zabave, bio sam mu na nastupu. Pošto ga znam oduvek, sedeo sam pored klavijaturiste Milana koji u tom trenutku još uvek nije osnovao bend „Neverne bebe“. Kada se desilo lomljenje ruke baba je sedela i smišljala šta bi, dok sam ja u hotelskom lobiju čekao da prođe bilo ko od izvođača. I naišao je Milan. Ispričao sam mu šta se desilo i zamolio ga da pozove Mikija pa da vidimo da li može da nam pomogne. I stvarno, Miki je proveo prepodne sa mnom i bakom u domu zdravlja u Valjevu, da bi popodne organizovao neke ljubazne ljude da nas povezu sa sobom za Beograd.

Više nikad nisam otišao na zimovanje.

Kao što sam rekao, ionako nemam zimsko raspoloženje. Dajte mi more i sunce i srećan sam. Do svoje jedanaeste sam letovao u Hrvatskoj, a onda više nisam. Bila je ’93. godina, a ja u pubertetu. To leto sam proveo na selu u Negotinskoj krajini. Tamo sam prvi put pojeo paradajz koga sam se pre gadio. Prvi put sam ispipao ženske grudi i ljubio se u usta. Prvi put sam se napio do povraćanja. Raskalašno! Uglavnom sam bio sam sa kumovima i rođacima, ali u nekom trenutku su nam se familije slile i neko se dosetio da bismo mogli da se popnemo na Rtanj.

Misteriozni Rtanj © freebiking.org

Misteriozni Rtanj © freebiking.org

Leto na planini, to je poseban doživljaj. Svež vazduh koji nije hladan, pa ne seče pluća. Intenzivan miris prirode. Ne primećuješ da crniš, a izuzetno je prijatno – nit’ vruće, nit’ hladno. Neko me je pitao da li bih voleo da posetim ledenu pećinu. Iskoristio sam priliku da mi tog leta bude i prvi put da budem u pećini. Silazili smo niz improvizovane, strme i klizave stepenice u mrkli mrak. Svaki put kad sam hteo da se pridržim za zid, to uradim dovoljno brzo da ne padnem, ali nedovoljno da se ne iznenadim na dodir hladne mahovine. Obložena mahovinom, pećina kao da je živa iznutra. Dole su bili ljudi sa baterijskim lampama. I led svuda. Bilo mi je prehladno, ali super. Vazduh je bio drugačiji i nekako sam se osećao baš dobro, dok mi rođak nije objasnio kako su taj led tu postavili vanzemaljci ili tako već neku glupost. Onda je apsolutno sve pokvario pričom o preduzimljivim lokalcima koji odatle vade led zimi i šalju u Nemačku. Nisam baš razumeo zašto, niti da li je to istina (a verovatno nije). Izlet na Rtnju mi je znatno popravio boravak na ivici litice gde sam hrabro stajao dok nije dunuo prvi vetar, a onda sam legao na zemlju za svaki slučaj. U godini svakakvih, a naročito hormonskih promena, to je bila retka stvar koju sam uradio brinući se o sopstvenoj sigurnosti.

Kopaonik sam obišao više puta, jednom u zimu i to na kratko, jednom na leto. Ovoga puta bilo je proleće i ispiti su se vredno spremali. Šalim se. Nismo dotakli knjige nas trojica. Đole ima kuću na Kopu i pozvao je svoju devojku i nas dvojicu kolega, profesionalnih držača sveća, da iskuliramo na svežem vazduhu zbog silnog FDU stresa akumulisanog godinama. Kao u pravom demokratskom društvu, slušala se omiljena muzika svakog ukućanina. Preovlađivali su Counting Crows i Miša Marković. Hm. Između one ’93. i tadašnje 2007. godine, postao sam relativno uspešan strip crtač sa puno domaćih i stranih izdanja i izložbi. Nas trojica smo uveliko frilensovali, bili češće bez nego sa parama.

Planinska kuća na Kopu  © eko-kuca.com

Planinska kuća na Kopu © eko-kuca.com

Sledeće godine bi bilo deset godina mog bavljenja stripom i želeo sam da prekinem. Više nije bilo vremena za sve čime volim da se bavim. Na Kopu sam nacrtao šest tabli stripa koje su nekako nagovestile moj kreativni zamor. Tri table su bile vezane za sam Kopaonik, a tri su bile za izložbu koja me je čekala u Pančevu. Drugarima se sve jako dopalo. Crtao sam i njih, dok smo ležali na ležaljkama sunčajući se. Pročitali smo brdo knjiga. Razmenjivali smo utiske. Dugo smo pričali o projektima kojima bismo se bavili u budućnosti. Imao sam 26 godina, a osećao sam se kao klinac. U tih nekoliko dana sam se pročistio od stresa i raznih neprijatnih ljudi i događaja, te se sabrao za dalji životni put.

Daleko od toga da su ovo jedine planine u mom životu, ali pomenute tri planine bile su saučesnice u urezivanju ovih sećanja, kakva god da su. Bilo ih je tri poput grudi mutantkinje iz „Totalnog opoziva“ i podjednako me nisu ostavile ravnodušnim. Ponekad mi bude žao što se ne penjem češće na veće nadmorske visine, ali to su sve okolnosti. A što imam priče sa jezera! Možda vam i to nekad ispričam.

————————

Tekst sam napisao u sklopu akcije #PlaninskePrice o kojoj više možete da pročitate na blogu koji piše čuveni @DedaBor.

O STRIPU 03: SPIRU

Dokaz koliko strip NIJE mejnstrim u našoj zemlji su lokacije na kojima se nalaze takozvane striparnice, odnosno knjižare usmerene samo na strip publikacije i njihovu prejadnu publiku. Postoji ta nesrećna pojava zvana strip-elitizam, koja ne podrazumeva striptizete, ali se može definisati kao omanja grupa mudrosera koji vole da kontempliraju o umetničkoj vrednosti ovog albuma ili one grafičke novele. E, na žalost, ti ljudi su jedini posetioci striparnica. Meni je to tužno. Voleo bih da striparnice posećuju svi, a najviše radoznali mladi ljudi koji su spremni da otkriju nove svetove bez velikog troška.

Uzmimo za primer striparnicu DARKWOOD. U raznim nekim gradovima, poput Stokholma ili Beča, striparnice su u sporednim uličicama u okolini glavnog šetališta. Striparnica Darkwood je u podrumu propalog tržnog centra koji je lociran ispod pijace Zeleni venac. Ako vas (i vašu decu) ne odbije spoljašnji deo tržnog centra koji je 75% sex shop, te uspete da nađete ulaz, uprkos suptilnim tablama sa imenom striparnice i strelicom koja pokazuje u kom smeru bi trebalo da se krećete, možda je bolje da pratite natpise firme STIHL. Jer dole u podrumu, nakon svih tih motornih testera i drugih pomagala za vaše dvorište, kriju se vrata oblepljena posterima. Miris štampe je ono što bi eventualno moglo da bude znak da ste na pravom mestu. Osim ako im ne uđete u magacin, kao ja prvi put, jer su to vrata pored.

big_HPIM4799

Kakve to veze ima sa Spiruom? Evo, evo, nemojte me požurivati! DARKWOOD je takođe izdavačka kuća. Svakog meseca, u okviru edicije Karusel, možete čitati razne bisere francusko-belgijske škole. Između ostalog i Avanture Spirua i Fantazija, kao i albume serijala Jedna avantura Spirua i Fantazija kako ga zamišljaju… i takoreći spin-off Marsupilami (koji je definitivno za mlađe naraštaje). Svaki album je u koloru, sa mekim koricama i po ceni od oko 500 dinara. Osim ako ne želite kolekcionarsko izdanje sa tvrdim koricama koje je oko 800 dinara. Kako to obično biva, kompletan serijal Jedna Avantura Spirua i Fantazija kako ga zamišljaju… je objavljen u Politikinom zabavniku u po pet nastavaka, takođe u koloru.

Spiru je lik koga je kreirao Rob-Vel davne 1938. godine. Gospodin Velter je Spirua, hotelskog liftboja, osmislio prisećajući se svojih tinejdžerskih dana kada je i sam radio kao liftboj. Lik je osmišljen za tada najnoviji strip magazin Spiruov Žurnal. Strip nije uspeo da postane popularan, a kada je Rob-Vel ranjen ’40. godine na ratištu, strip je preuzela njegova supruga. Narednih godina autori su se menjali i Spiru je prebacivan iz ruke u ruku kao vruć krompir. Magazin se menjao, pa su tako skratili i ime u Spiru. Tek 1948. godine je crtanje preuzeo Žiže, što je bitno zbog dve stvari – izmislio je Spiruovog saputnika/sapatnika Fantazija i od kratkih stripova je sakupljen Spiruov prvi solo strip album. Ja nikada nisam čitao Rob-Velovu ili Žižeovu verziju, na žalost. Međutim, ne verujem da sam propustio previše.

JIjé

Avanture Spirua i Fantazija je serijal albuma koji je započeo Žižeov asistent, mladić po imenu Franken. I to su Spiru i Fantazio koje znamo dan danas. Franken je do smrti proizveo 24 albuma od koji su mnogi izašli u Jugoslaviji u magazinima Panorama, Biser Strip i Stripoteka. Dečije novine su izbacile 8 tvrdokoričenih kolor albuma u hronološkom redu, ali ne od prvog broja. Od 25. albuma pa na dalje, autori su bili Furnije, Tom i Žanri (nisu mačka i miš) i mnogi drugi. U Belgiji i Francuskoj je trenutno aktuelan album 53, što je zaista veliki broj.

spirou-e1375976074877

Ignorisaću sve brojeve Spirua koji su izašli u ex-Yu magazinima jer je nekome ko se ne bavi sakupljanjem teško da pohvata sve brojeve, a i moguće je da bi vam se epizoda zvala Spira i Ćira. Hm. Dakle evo albuma koji su aktuelni kod nas na tržištu.

Spiru-naslovnice

Dakle, Spiru se vratio na tržište. Darkwood ga izdaje onako kako je zaslužio. Nadam se da ćemo pored ovih novih brojeva videti i neke klasične epizode. Karusel možete nabaviti u knjižarama DELFI, VULKAN i striparnicama  Beograd – DARKWOOD, Lomina 5, TC Zeleni Venac; Novi Beograd – ALAN FORD, Bulevar Arsenija Čarnojevića 85b, blok 24; Niš – JUŽNI DARKWOOD, Generala Milojka Lešjanina 1. Što se zabavnika tiče, možete kupiti onlajn izdanje. Kada su izdanja Dečijih novina u pitanju, pogledajte u pomenutim striparnicama ili, recimo, na sajtu kupindo.

Još uvek nisam odlučio o kome bih pisao sledeće nedelje. Neka bude iznenađenje. 🙂

O STRIPU 02: LARGO VINČ

Sećate li se kada je Stripoteka počela ponovo da izlazi?

Mhm. Vi, dakle, ne znate da Stripoteka uopšte postoji i dalje? Zanimljivo. Ne znam da li znate, ali još uvek izlazi i Politikin zabavnik. Ok, sad vas već vređam. Domaće publikacije na stranu, evo prvo nekoliko reči o strip serijalu Largo Vinč.

1

Sedamdesetih godina prošlog veka, Jean Van Hamme, belgijski pisac, napisao je nekoliko romana o avanturama Larga Vinča. Ubrzo nakon toga, upustio se u pisanje scenarija za stripove i iznedrio neke od kultnih serijala poput Torgala ili XIII. Početkom devedesetih se dosetio da bi mogao da pretoči svoje romane o Largu u strip-albume, a Phillipe Francq mu je u tome pomogao. I šta se desilo? Stvorili su jedan od najtiražnijih izdanja francusko-belgijske škole stripa. Ako bih morao da ga svrstam žanrovski, rekao bih to na bratskom hrvatskom – akcijska napetica. Da, oni tako kažu “akcioni triler”.

05

Zašto bi Largo Vinč trebalo da bude primamljiv našoj publici i/ili ljudima koji ne čitaju stripove? Pod jedan, svaki album je zaista uzbudljiva adrenalinska vožnja. Pod dva, Largo Vinceslav je… Jugosloven, a najbolji drug mu je Cigan. Pardon, Rom. Pod tri, vizualno je raskošan sa puno sitnih detalja dok se relativno politički zapleti stvaraju i raspliću u po dva albuma. Ako izuzmemo prva dva koji nas upoznaju sa junacima i njihovom situacijom natenane, svaka sledeća dva albuma su jedna priča. U prvom albumu je problem, a u drugom rešenje. Zanimljiv koncept.

Ko je zapravo Largo? On je siroče iz… Jugoslavije, koji nasleđuje bogatstvo Nerija Vinča i nakon njegove smrti postaje predsednik grupacije W, te multimilijarder. Naravno da žele da ga, narodski rečeno, sjebu. I to tako već 24 godine, kroz 18 albuma. Međutim, naš junak je izuzetno vispren. Ima skupoceno obrazovanje, ali je i street-smart što je pojačano prijateljstvom sa Simonom, koga sam gore već pomenuo. Da, on je ženskaroš. Da, on je spretan. On je mudar, hrabar, vozi, tako treba.

07

Televizija ga nije mazila. Neki nesrećnici iz Kanade su osmislili genijalan plan! Da naprave seriju Largo Vinč koja nema veze sa mozgom i koja podseća na… hm… Tarzana sa Džoom Larom?! Bejvoč? Ne! Bejvoč najts! U svakom slučaju, dve sezone jezivosti. Ubi soft je, kao, ispoštovao Larga kada su u pitanju igrice. Largo Winch: Empire Under Threat je pristojan pokušaj, mada nekako za fanove i ni za koga drugog. Šlag na tortu su dva filma, Largo Winch: The Heir Apparent i Largo Winch: The Burma Conspiracy. Zapleti se labavo drže prvih šest albuma, neka imena su promenjena, a Largo je… Bosanac. Zabavno za našu publiku je gledati Mikija Manojlovića kao matorog Nerija, a tu se motaju i Raša Bukvić (Taken, A Good Day To Die Hard) i Bojana Panić (manekenka).

06

No vratimo se na strip.

Sada se hvatate za glavu i vičete u monitor – “gde ja to da kupim?” i “zašto to nema na srpskom?” kao i “proklet bio Vladimire, sad si me zainteresovao, zašto si morao sve ovo da mi napišeš?” ili “pošto?” E pa, naravno da ima na sprskom i to u dva oblika. DVA OBLIKA! Crno bela verzija izlazi u Stripoteci. Ovog meseca na kioscima je broj 1112 u kome je osmi album! A do prošle nedelje u Politikinom zabavniku je u nastavcima, u boji i na masnoj hartiji, objavljivan treći album. Dakle, Stripoteka košta 150 dinara i dobijete celu crno-belu epizodu. A za jednu kolor epizodu morate sakupiti 4 Zabavnika koji ukupno koštaju 480 dinara.

Largo-Naslovnice

Sve u svemu, ovo remek-delo ne smete propustiti. Largo je, ipak, blockbuster među stripovima. Stoga trk u najbližu striparnicu (Beograd – DARKWOOD, Lomina 5, TC Zeleni Venac; Novi Beograd – ALAN FORD, Bulevar Arsenija Čarnojevića 85b, blok 24; Niš – JUŽNI DARKWOOD, Generala Milojka Lešjanina 1). Navodno postoji radnja blizu zgrade Politike gde se mogu kupiti starija izdanja Politikinog zabavnika, ali ja je još nisam locirao. A ovi što im je svejedno da l’ je papir ili ekran mogu da kupe onlajn izdanje.

Sledeće nedelje: SPIRU!

spirou-e1375976074877

O STRIPU 01: Uvod u tematiku

Nekako računam da sam načitan stripova. Naravno, postoje ljudi koji su pročitali mnogo više, ali to su retke zverke. Strip kod nas ima love/hate status tako da jedna omanja grupacija ljudi stvarno obožava i živi za stripove, dok je većina ljudi indiferentna i celokupno saznanje o toj tematici im se svodi na Alana Forda, Zagora/Dilana Doga i Asteriksa. Da, stripovi su kod nas uvek imali uspone i padove. Ljudi se sećaju fantastičnih izdanja Panorama, Eks, Gigant gde su izlazili popularni, uglavnom američki, junaci u tada relativno aktuelnim epizodama. Zabavnik i Stripoteka su nudili pretežno evropsku scenu. I naravno, svi smo čitali Mikijev almanah i Mikijev zabavnik.

1zo92mf

Bilo, prošlo i šta sad?

Možda vam je kroz glavu prošlo pitanje zašto imam inicijativu da pišem o stripu. Odgovor je jednostavan. Zato što mnogi ljudi nemaju predstavu šta sve postoji na policama knjižara i u skrivenim delovima kioska. Apsolutno nemaju nikakvu predstavu! Takođe se pitate kako sam ja relevantna osoba da pišem o stripu. Pa, ako ne znate, ja sam (bio) strip autor, već godinama se krećem u krugovima ljudi koji se bave stripom, neke od kultnih domaćih naslova sam gledao u nastanku, izlagan sam i objavljivan kod nas i u svetu. Svestan sam da nisam najprepoznatljiviji autor, ali na kraju krajeva to nije ni bitno. Računam da umem da sklopim smislenu rečenicu na temu devete umetnosti.

ZG_G5-img9

Definitivno ne želim da pišem o svemu i svačemu, ovo je moj lični blog i radije ću pisati o stripovima koje volim. Dakle, potrudiću se da svake nedelje postavim po jedan tekst o strip junaku i/ili serijalu koji pratim i volim. Napisaću neke opšte stvari o liku i autoru, o toku serijala u zemlji nastanka, kao i gde i kako možete nabaviti srpsku ili regionalnu verziju izdanja. Ne želim da tekstovi budu pisani tek tako, cilj je da vas zainteresujem i da možda na kraju dana odlučite da posetite striparnicu/kiosk/knjižaru i sami otkrijete nove svetove o koje ću ja samo da se “očešem”.

Ne mogu da kažem za sebe da sam čistunac, tako da ću da se uhvatim i Alana Forda i Zagora bez ikakvih problema. Asteriksa bih se uhvatio rado, ali on kod nas postoji tek u ponekom polovnom strip-magazinu, na moju veliku žalost.

1

Voleo bih feedback, najpre od ljudi koji nisu punokrvni strip fanovi.

SLEDEĆE NEDELJE: LARGO VINČ!

1

 

Ova Slavija je malo demode, kažu.

Novi izgled Slavije koji planiraju za jesen je podređen saobraćaju, a pešaci bi trebalo da idu po podzemnim prolazima. Baš se čovek inače oseća sigurno u podzemnim prolazima Beograda, naročito ako je taj čovek žena. Pogotovu na lokaciji na pljucometar od železničke i autobuske stanice gde svaki Kurta i Murta ove i bivših republika Jugoslavije dođe, napravi sranje i nesmetano ode.

Ne znam, možda sam samo smoren jer diraju “moju” Slaviju.

Još će da premeste grob Dimitrija Tucovića u aleju velikana, bistu ispred zgrade narodne banke a u krugu će biti FONTANA. Verovatno ova moderna kineska gay bar fontana što svetli u svim bojama. Malo me to sve boli.

Dobrodošli oslobodioci iz druge galaksije.

O Dizajnu AIR SERBIA

Malo sam se iznervirao što svi kenjaju po mladoj dizajnerki koja je napravila novi vizualni identintitet Jatovih, odnosno aviona Air Serbia. Evo kako Tamara Maksimović svojim rečima obrazlaže rešenje. Diskusija je zapravo počela kada je ortak stavio fotku svog rešenja gde je telo aviona plave boje.

“Pozdrav svima, hajde da se obratim i ja na celu diskusiju… Pre svega, lep je ovaj dizajn i moja prvobitna zamisao na prvu loptu bio je delivery sa istom kolicinom “boje” ALI nazalost ne moze da se radi avion koji nosi status aviona vise klase i standarda,a da bude boje na telu aviona. To je jedna bitna stavka i “jezik” svih aviokompanija -tj nacin na koji se raspoznaju avioni koji su na visem novou komfora i ponude za razliku od low cost aviona. Tako da beli avion predstavlja obelezje raspoznavanja i predstavlja “visu” klasu i po tome se raspoznaje. To su neki standardi i tehnicke stvari koje su bile zahtevane od mene. Sto se tice logoa, ornament je detalj iz Miroslavljevog Jevandjelja i Dusanovog zakonika jer je ceo rebrand baziran na bogatoj i uspesnoj Srbiji srednjeg veka, Srbiji koja je pre Turaka i svih ratova bila u punom sjaju i usponu, pa je ideja bila da se ozivi taj “kraljevski” stil iz perioda nase istorije na koji mozemo samo da budemo ponosni. Zanimljivo je kako vecina kultura sirom sveta koristi svoja istorijska obelezja i predstavlja ih u modernom stilu, odrzavajuci kulturu i tradiciju. To je glavni razlog zasto neke ljude ovo podseca na arapski stil, upravo zato sto su arapi svoj stil uveli i u modernu kulturu i dizajn i postali prepoznatljivi po tome. Samim tim OVO je cilj Air Serbia, da istakne srpsku kulturu i tradiciju koju smo svi zaboravili. Toliko lepih simbola i grafickih elemenata postoji u nasim najvrednijim zdanjima umetnosti, a nigde niko to nije koristio. Vreme je da Srbija dobije vizualni identitet i da ozivi bogatu istoriju kojom moze da se ponosi, kao npr sto se Arapi ponose svojom. Provela sam mesec dana u Abu Dabiju i mogu samo da vam kazem da je neverovatno videti tradicionalnu umetnost u modernoj verziji, a nama upravo isto to i treba, jer sem boja zastave i grba ne pokazujemo nikakva obelezja koja ce ljude sirom sveta uputiti kakvu kulturu nosimo i koliko bogatu istoriju imamo. Zbog toga dizajn aviona odskace od standardnog dizajna za aviokompanije, jer treba nesto novo uvesti i skrenuti paznju na sebe, a sta drugo bolje moze od dvoglavog orla u kombinaciji sa istorijskim stilom i ornamentima iz Jevandjelja da predstavi nasu kulturu.” 

Nakon toga, moj drug je izjavio kako bi se jako razočarao ako bi saznao da je posao dobila preko neke stranke i/ili veze.

“Politika nema veze sa ovim, dobila sam posao tako sto imam na internetu u portfoliu projekat redizajna Jata, koji sam radila za diplomski rad pre 2 godine. To su videli u Etihadu i pozvali me da radim jer im se jako dopalo.”

Eto. Mlada dizajnerka koja nije dobila posao preko veze i koja je, po meni, uradila dobar posao. ČUDO! A šta drugi mladi rade? Sede na gajbi u gaćama, drkaju kurac i seru po internetima. Čast izuzecima.

Šta kažeš? “Ja sam bolji dizajner!” Jesi kurac. Dobri dizajneri UVEK imaju posla.